O smrti razmišljam svaki dan

 

 

O smrti nisam previše razmišljala, osim u nekim neočekivanim trenucima. Dok bih čekala u redu za pljeskavicu za vreme velikog odmora. Posmatrala sam kiosk brze hrane, pitala se odakle dolaze ovi ljudi koji čekaju ovu hranu i gde svi završimo posle. Šta dolazi posle ove sumorne životne svakodnevnice. Ili dok bih gledala kroz prozor našeg malenog stana u zelenilo okolne šume. Pitala sam se šta li bi me čekalo da odem duboko u šumu, da li bih našla rajska kapiju i boga, koji čeka da me primi.

Na groblju mi je bilo jako prijatno. Baka me je vodila prvih četrdeset dana posle tetkine smrti svaki dan. Bilo je za mene odlična prilika da se doteram i prošetam. Javim se tetki, poljubim sliku. Ogledam se u mermerima obližnjih spomenika. Sećam se plavog kompletića koji je baka šila, majica, suknja, sandale, čak i plave čarape. Kosa, smeđa, ravna, pada na ramena. Imala sam pet godina. Groblje je bilo mirno i utešno za jedno dete.

Kad je otišla prababa, bila sam iznenađena, ali ne previše. Naime, sanjala sam je noć pre toga. Sedele smo i večerale zajedno. Ujutru nas je baka pozvala da javi. Pamtim sto na kom smo ručali, na njemu kovčeg, baba prekrivena belim pokrovom. Majka juri ka kovčegu, uplakana. Bilo je i prirodno, baba prešla stotu. Proživela je, pričali su ljudi.

Pamtim da je bilo prazno bez nje. Osećala se praznina u kući, u bakinom pogledu. Išle smo da gledamo haljine za moju maturu, ona je bila tiha i odsutna. Pomislila sam, ipak je izgubila majku, godine nisu bitne.

Ali kad je došlo doba da ja biram kovčeg za svoju majku i gledam kako taj isti kovčeg zaključavaju, shvatila sam da godine zapravo jesu bitne. Bes me je prevladao. Previše mlada, previše dobra, previše napaćena. Previše suza, previše bola, previše želje za životom. Zaslužila je više godina, zaslužila je više života. Na kraju, kovčeg se samo zaključa i iz neonski osvetljene mrtvačnice kolicima te ubace u kombi i onda voze.

Na kovčegu stoji slika, na slici se žena smeje. Spremila se za kafu sa kolegnicama. Doterala se prvi put posle toliko vremena. Može na jedno popodne da se opusti i ne misli o svojoj bolesti. Ćerka je našminkala, isfenirala i sad joj dosađuje da se smeje ispred zgrade. Nema nikog, hvala bogu, da se ne bruka. Ali i ako dođu, koga briga. Malo će diše, malo će da ne razmišlja o svemu što je čeka. O hemioterapiji, o lekovima koje mora da kupi. Gleda u ćerku, srećna jer je ona srećna. Smeje joj se, pozira, maše. Ponela je kišobran, šta ako padne kiša uveče kad se vrati. Septembar je, vreme je promenljivo. Nosi svoj sivi kardigan koji je tako želela da kupi. Čak ga je i na akciji našla. Toplo joj je, to je bitno. Nosi pojas ispod bluze, mora da štiti stomak, ne sme da se preoptereti. Raduje se da izađe. Koleginice je ne vole. Ne voli ni ona njih, ali radi sa njima tolike godine. Pričaju da izmišlja bolest, da ona ne zna šta su metastaze, ali samo ona njena duša zna kroz šta će proći sledećeg meseca na hemioterapiji.

Godinama kasnije, taj trenutak, taj osmeh stoji zabeležen i biva podsetnik snage i vatre koja je tinjala u očima. U maloj kapeli ljudi, skupili se, drže sveće. Sveštenik drži opelo. Gledam u toj osmeh, gledam je u oči i osmehujem joj se. Ne razmišljam o kovčegu, ne razmišljam da je njeno telo ispod te slike. Razmišljam o slici, o tom osmehu o tome kako se radovala da izađe.

Drži me drugarica za ruku dok gledam taj isti kovčeg kako spuštaju u raku. Nemam potrebu da skačem, nemam potrebu da pravim scenu, stojim, suze mi se slivaju niz lice i puštam je. Odlazi od mene. Ne mogu više da je zagrlim, ne mogu da je poljubim. Volim je toliko da će srce da eksplodira, ali je puštam.

Onda razmišljam o praznini. Vrišti na mene. Svaki dan je preglasna. Svaki dan me udara u grudi. Boli toliko jako, da gubim dah.

O smrti razmišljam svaki dan. Pitam se gde je otišla, šta radi? Je l me vidi? Je l me čuje? Je l zna koliko mi fali? Je l oseća ovu ljubav kojom mi je srce preplavljeno? Je l zna da je ostavila trag, da je ustala sa mesta, ostavila svoj otisak i da će tako da stoji dok ja budem disala? To ostaje samo njeno mesto.

Je l me je videla kako sam pala na isto mesto gde i ona i vrištala na boga, zašto je kažnjava, zašto mora da živi u mukama? Dobila je svoj mir, muke su nestale. Ja sam plakala i pitala se, zašto je mene ostavio da se ovoliko mučim bez nje? Zašto mi je ostavio bol koja neće nikad da zaceli?

Groblje mi je najveća muka. Nije mi uteha. Jer ona nije tamo ispod zemlje. Ne prihvatam to. Ne, ona je sveprisutna i sveodsutna. Praznina je glasna, ali je ona glasnija od praznine. Greje mi srce, vodi me kroz život. Kad je teško u grudima, kad potonem, ona me zove da ustanem. Ona me diže, ona me seća na svoju borbu, ona me teši, čak i kada je sa druge strane.

O smrti razmišljam svaki dan. Sad mi ne deluje tako strašna, jer znam da me čeka tamo negde ona. Gde god je ona, to nije strašno. Tamo je nasmejana, tamo je iskra u njenim očima ista kao i ranija. Desna ruka joj je ispružena, čeka me.