O smrti razmišljam svaki dan
O smrti nisam previše razmišljala, osim u nekim neočekivanim trenucima. Dok bih čekala u redu za pljeskavicu za vreme velikog odmora. Posmatrala sam kiosk brze hrane, pitala se odakle dolaze ovi ljudi koji čekaju ovu hranu i gde svi završimo posle. Šta dolazi posle ove sumorne životne svakodnevnice. Ili dok bih gledala kroz prozor našeg malenog stana u zelenilo okolne šume. Pitala sam se šta li bi me čekalo da odem duboko u šumu, da li bih našla rajska kapiju i boga, koji čeka da me primi. Na groblju mi je bilo jako prijatno. Baka me je vodila prvih četrdeset dana posle tetkine smrti svaki dan. Bilo je za mene odlična prilika da se doteram i prošetam. Javim se tetki, poljubim sliku. Ogledam se u mermerima obližnjih spomenika. Sećam se plavog kompletića koji je baka šila, majica, suknja, sandale, čak i plave čarape. Kosa, smeđa, ravna, pada na ramena. Imala sam pet godina. Groblje je bilo mirno i utešno za jedno dete. Kad je otišla prababa, bila sam iznenađena, ali ...
