Južnjačke hronike: Ćvarci su najbolji prijatelji devojaka

 - Spremaj se, nalazimo se ovima za sat vremena. - glas joj se ori po stanu. 
 - Ne ide mi, možemo li da sedimo ovde i pijemo. - odgovaram jednako glasno, gledajući svoj skrušeni odraz u ogledalu. Polumokra kosa je počela da se uvija, ramena mi povijena, ogrnuta sam u peškir, a podočnjake mogu da skupljam po podu. 
Čujem odlučan bat koraka iz druge sobe. Sledećeg trenutka je već tu. Stoji pored mene, prekrštenih ruku i mrko me gleda.
- Ne glupiraj se. Izlazimo. Ako ovako nastavimo, koske će nam ostanu u ovaj stan.
- Istina. Ali ovde toliko turskih serija sa zgodnim tipovima. Još dve epizode i Sanem i Ozgur će se poljubiti. Ne mogu to da propustim.
- Neće to toliko brzo da bude.Izlazimo.Će se nalokamo s' dva pivca i posle ludilo ovde u stan. Kad se izigramo. 
- Ne mi se loka večeras. Uostalom, pegla mi je mrtva. Kako očekuješ da izađem sa ovakvom kosom.
- Ma nemoj da se lažemo. Uvek ti se loka. Srediću ti ja kosu. A sad malo muzike. - odlazi i sledećeg trenutka čujem:

slobodno me rani to sam i zaslužila....

- Fuu, jel si mu ga dala pa đuskanju - pitam, iako već znam odgovor.

- Ideeemo Fuu. - odgovara.

Gledam se još neko vreme, a onda konačno ustajem, skidam peškir i oblačim se. 

- Jel moguće da smo stigle pre njih? - pitam dok štiklicama obazrivo koračam po kaldrmi, maksimalno skoncentrisana na korake, jer jedan pogrešan i obrukaću se pred gomilom ljudi. Plus znam da će se ona ugušiti od smeha.

- Nikad ne bi stigle da te nisam poterala. Gde da sednemo?
- Možemo tamo, vrlo je pusto. - glavom pokažem ka obližnjem kafiću.
- Može. 
Nalazimo simpatično mestašce na otvorenom, sedimo tako da smo dva stola udaljene od drugih gostiju i posmatramo okolinu. Prijatna je letnja noć i uprkos neizvesnosti i kolektivnom strahu, ljudi deluju kao da su te brige ostavili po strani. Maske se mogu videti na licima prolaznika, dok ruku pod ruku prolaze kaldrmom. Preko puta nas je kafanica, tamburica svira, posmatram ih čežnjivo.
- Zašto nismo u kafani?
- Zato što bi u kafani morale da uzimamo i jedenje. To ćemo posle.
- Dobro, dobro.
- Koje ćemo pivo? 
- Zaječarsko tamno ću ja.
- Ne sviđa mi se ukus,
- Šta ti imaš protiv mog istočnog kraja?
- SVE! - kaže, dok sa osmehom uzima cigaretu iz paklice. - Bože, zašto ovoliko pušim?!

Desetak minuta kasnije uživale smo u hladnom pivu i ćaskale. Posmatrala sam devojke koje su prolazile pored nas. Atraktivne, zgodne, osunčane, sa vrlo malo odeće na sebi. Samopouzdanje koje su devojke nosile bilo je opipljivo, moglo se videti u koraku, u načinu na koji su nosile te vruće pantalonice, majice sečene iznad pupka, iscepane farmerke i lepršave haljine. Uživala sam dok sam ih gledala. Šta ima lepše od leta i zgodnih Srpkinja?
Prijatelj, koji je do nedavno radio kao stjuard, rekao mi je kako je posle toliko posećenih zemalja ukapirao da Srpkinje zaista jesu najlepše žene. Najatraktivnije, pomislila sam dok sam ih posmatrala. 


U tom zanosu neko me je potapšao po ramenu, okrenula sam se i videla ih kako stoje pored našeg stola.
Oboje nose maske, on crnu, ona belu, što pokazuje samo koliki su kontrast kao ličnosti, ali ipak par koji godinama uživa u skladnoj vezi. 
- Oho, amigosi, dobro nam došli.
- Gde su maske? - pita nas Slaviša dok smešta svoju  dvometarsku figuru na stolicu do mene.
- Ne brigaj dečače, uvek opremljena - dižem levu ruku gde kao najslađa torbica stoji zakačena platnena maska. - Dajte neki lakat o lakat drugari, da se pozdravimo. 
- Nemoj te političke pozdrave, molim te. - kaže Ana koja sedi prekoputa mene i skida svoju masku.
- Idemo po pivce, može li drugari. - moja Fu odmah prelazi na najbitnije i rukom maše konobarici.

- Kako provodite ove dane? - pita Ana posle gutljaja hladnog Nikšićkog. 
- Ustajemo, pijemo kafu, držimo časove. Jedemo, jedemo, jedemo. - kažem dok moja draga potvrdno klima glavom.
- Kuvate li? Ili naručujete pastu? - zanima Slavišu.
- Ponekad se i to desi. Na primer kuvamo čorbe. Samo što moja Fu kuva jednom retko dobru čorbu. 
- Tvoja čorba beše k'o sos, gusta, gusta. Kuku majko.- Fuka mi odgovara.
- Gusta, ne gusta, izede gu ti s merak. - kažem kao povređenim glasom. Istini za volju, izdala me je ruka dok sam stavljala brašno.

Razgovor se nastavio ustaljenim tokom. Malo priče o porodici, proveravamo kako je ko, malo ogovaramo zajedničke ''prijatelje'', komentarišemo dnevne događaje.
- Dobro bre, Leskovčkanke, kako ste preživele to što je popularna pevačica prisvojila ajvar kao albansku svojinu? - pita nas Slaviša.
- Ta zgodna bestidnica nije svesna kakvu je kardinalnu grešku napravila. Svaka leskovčka baka i majka bi je jurile onom ogromnom varijačom kojom mešaju ajvar. - kažem razmišljajući o svojoj baki i njenom ajvarom.
- Lele Fu, ti bi mogla ajvar da jedeš preko cele godine. Kako ti ne dosadi? - pita me vrlo začuđeno moja draga.
- Zar toliko uživaš u ajvaru? - čudi se Ana, koja nije ljubitelj ljutih specijaliteta.
- Apsolutno. Nema ništa lepše. Čak i kad je ljut, on je sjajan. Svaki specijalitet sa pečenom paprikom mi izaziva vodu na usta.
- Ćuti bre, već sam gladan. Jede mi se giros.- kaže Slaviša dok ispija dubok gutalj, da bi zaboravio na glad.

- Jao nemoj me s' giros. Ja ništa nisam jela danas. Mora da kupimo jedenje posle. - kaže moja Fu.
-  Trenutno mi se sve jede. Mislim da želim i burek i pljeskavicu. Jao ljude, što me je deda navikao da jedem čvarke. Čak i crevca.
- Fuj, zar i crevca jedeš? - čudi se Ana.
- Naravno, moj otac ima neki specijalan način pripreme. Prste da poližeš.
- Osećam glad. - Slaviša postaje nervozan.
- Znaam. I ja isto. Bože kako bih sad grickala čvarke. Pamtim zblanut izraz mog oca koji me je zatekao u bademantilu, sa peškirom na glavi, a u krilu mi je ogromna šerpa sa čvarcima. Grickam kao čips.

- Sad se i meni jedu čvarci. - kaže moja Fu.

- Ma dajte ljudi, šta vas je spopalo sa hranom. - čudi se Ana.
- Šta 'oćeš ti se najela kući. - mršti se Slaviša na nju.
- Kuvarice, jel si spremala nešto ukusno. - nalazim priliku da vratim temu na hranu.
- Projice sam pekla. 
- Ma jel ste čuli ko se zaposlio u onoj tech firmi? - pita ih Fuka i tema o hrani je odlepršala na drugu stranu, kao i moje interesovanje za istu.

Vratila sam se posmatranju devojaka, njihovim utegnutim telima i pitala se koliko zapravo rade na sebi. Koja od njih se zdravo hrani, koja koliko trenira, da li su zadovoljne sobom, da li je njihovo samopouzdanje pravo ili samo dobro našminkana nesigurnost. Kad živiš u vremenu gde je izgled presudan, šta jedna devojka mora da uradi da bi imala status dobre ribe. Zanimalo me je da li postoji zlatna nit koja spaja uživanje u ukusnoj hrani, trening i onaj najbolji deo, kad uživaš u svom telu i ne obazireš se na mišljenje okoline. 
Da li je potrebno odreći se onih malih zadovoljstva, kao što je šaka onih slanih duvan čvaraka?

- Popi li to pivo Fu?- pita me moja nestrpljiva Fuka.
- Saću. - pijuckam i uživam u gorkom ukusu tamnog piva.
-Požuri, već postajem nestrpljiv, baš mi se jede taj giros.- Slaviša postaje nervozan.
- Šta mislite ljudi koliko se ove žene što prolaze pored nas, trude oko svog fizičkog izgleda. Da li se izgladnjuju, da li revnosno treniraju? 
- Ma daj, jesi li videla kol'ke su butke onoj što je prošla malopre. Plus je nosila crop top, a stomak joj je ispao. Nije ih briga previše. Neke naprosto vole kako izgledaju, ne opterećuju se kilogramima, a ni celulitom.- ozbiljna je Fu.
- Celulit je vražija rabota, mrzim kad primetim na sebi. Posle treniram kao majmun, jer nije mi lepo. - dodaje Ana.
- Meni je jedan tip rekao kako se žene bespotrebno opterećuju celulitom, da je malo celulita muškarcima uvek seksi.
- Laž. - Fuka odmahuje glavom dok uvlači dim cigarete.
- Kasnije mi je taj isti tip rekao da sam građena k'o tetrapak i da moram da poradim na celulitu. 
- Zezaš me? - Ana se čudi.
- Ne, čak je i uzeo tetrapak mleka i prineo ga meni, čisto da uporedi.
- Hahahahaah. Dobra fora, baš je dobra. - Slaviša se skoro zagrcnuo pivom.
- Ma jel tako? - odmeravam ga kao strogim pogledom ispod naočara.
- Fora je dobra, ali ne znači da je istina. Muškarci će uvek voleti devojke sa oblinama. - pokušava da izgladi situaciju Slaviša.
- Što si me smarao onomad kako bi bilo lepo samo dva kilca da skinem i da vratim se na staro? - Ana se zahuhtala.
- Karantin nikome nije prijao, čak sam se i ja ugojio. Fali mi Ljubiša, ne izlazim na kraj sa vama. - Slaviša je odustao.
- Krajnje je vreme da kupimo to jedenje. Daj da plaćamo. - Fuka rukom poziva konobaricu.

Deset minuta kasnije ih zatičem kako čekaju na svoj giros za poneti.

- Da l' si realna? Kupila si burek?
- Jes, jes. Doduše samo osminu, da bih uzela i pljeskavicu.

Prilazim kiosku brze hrane, naručujem manju pljeskavicu sa različitim dodacima i naravno ljuta paprika. Samo nek je ljuto. Dok gledam kako starija gospođa okreće tu pljeskavicu i sprema mi lepinju, primećujem kako je taj kiosk u sklopu omanje mesare. 
Bez reči upadam tamo i nalazim ono o čemu maštam cele večeri.
- Dobro veče, je l' su Vam sveži ovi čvarci? - upidam dobroćudnog sedog mesara.
- Kako nisu sveži. 'Oćeš da probaš? 
- Kako da probam, a maska? - pitam stidljivo.
- Skidaj tu masku i probaj. Odlični su. - kaže ponosno i na mesarski papir stavlja punu mericu.
Prilazim i pružam ruku da skinem masku. Uzimam jedan i stavljam ga u usta. Hrskavi i slan, baš kako treba. Ukus mi ispunjava svako čulo, osećam se omamljeno. Otvaram oči, koje sam iz nekog razloga zatvorila. Verovatno da mogu što bolje da upijem ukus. Dekica mi se smeška.
- Vidiš da su dobri.
- Ne da su dobri, nego ubijaju kol'ko su dobri. Čekajte tren. - okrećem glavu ka ulici, gde stoje Fuka, Slaviša i Ana. - Fuuuu, čvarci. Dolazi ovam'. 
- Jaoo, čekaj da nataknem masku na lice. - kaže smoreno.
- Ma šta će ti maska, ulazi tako. - kaže hrabri mesar koji je toliko siguran u kvalitet svojih proizvoda, da se ni korone ne plaši.
Fuka ulazi i proba jedan. Zadovoljno klima glavom.
- Odlično je. Može. Uzimamo. 
- Kol'ko ćete?
- Pola kila - kažemo u isti glas.
- Odlično vam je ovo. Možete i da naseckate malo luk, malo paradajz. Još i sir ako imate. Ufff.
Na kraju je i Ana uzela čvarke za poneti, dok je Ljubiša ostao pri svom girosu.

Vraćale smo kući, grickale smo čvarke a kesama smo nosile burek, pljeskavicu i giros. Čak smo i kupile flajku kole, da speremo ukus ove hrane. 
Bila je to prijatna letnja noć, ljudi su šetali gradom, trudili se da ne misle o problemima koji more svet, problemima koji more državu. Nas dve smo šetale, grickale čvarke i smejale se kad smo primetile da je miris hrane privukao čopor pasa.
U izlogu radnje sam odmerila i svoju figuru. Uske farmerke i majica. Dopala sam se sama sebi. Rekla bih da  to ide s godinama, naučiš sebe da voliš, da ceniš svoje telo. Pretpostavljam da je to bila tajna i onih devojaka koje su se šetale ranije. Uživaju u sebi. U letu. U smehu. U prijateljima.

Na kraju, ko zna, možda se iza ugla krije mesara koja radi do ponoći, gde možete naći savršene čvarke koje će veče učiniti kompletnim.
Trening i zdrav život, to se podrazumeva. Ali, što bi rekla Skarlet O'Hara: ''Sutra je novi dan, sutra ću misliti o tome.''
- Fuko, sutra treniramo? - pitam je dok rukom tražim novi ulov po kesi.
- Obavezno Fu, ne propuštamo.