Debeli Hranislav i šest žena
Doveli su ga posle ponoći.
Pamtim da sam imala poteškoća da se uspavam. Tresla me je groznica to veče. Sestra Duška, ta visoka žena, dubokog glasa i tršave plave kose mi je davala još jednu bocu paracetamola da bi mi spustila temperaturu. Gorela sam cela, u glavi mi se strašno vrtelo. San me je uhvatio, ali samo na tren, jer me je buka probudila.
Dezorijentisano sam otvorila teške kapke i prvo što sam videla jeste planina koju su kotrljali na onom bolničkom krevetu. Ili sam bar ja tako mislila. Pogledala sam na svoj ručni sat, bilo je nešto posle tri ujutru. Zapomaganje mi je paralo uši.
- Jao, jao, pomozite, jao boli, doktore spasi me. - kukala je planina od čoveka.
- Ćuti tu, probudićeš ostale bolesnike. - brecnuo mu se medicinski tehničar koji ga je doveo.
Nije ućutao, kuknjava se nastavila. Za divno čudo ostali bolesnici su spavali, ili su samo ignorisali buku koju je on stvarao. Zatvorila sam oči, pokušala sam da uspavam, ali mi to nie pošlo za rukom. Stavili su ga na poslednji krevet u našoj sobi. Čula sam Dušku kako ulazi u ograđeni deo za sestre i okreće telefon.
- Sretene, molim te dođi, treba mi tvoja pomoć.
Klompe su odzvanjale po pločicama.
- Zaječar. Hranislav mu je ime. Našli su ga na podu i sam je bio kod kuće.
Jutro se na odeljenju za nefrologiju u sobi broj osam odvijalo se kao i obično. Došla je prva smena, pet medicinskih sestara i jedan medicinski brat. Ili je ispravno reći medicinski tehničar. Nikad sam bila sigurna što se toga tiče.
Njihov zadatak je bio da nam presvuku posteljinu,daju terepiju. Mene su večito gledali ispod oka, jer sam imala previše stvari na toj minijaturnoj natkasni, koje nikako nisu bile uredno nameštene.
Čuli ljudi da mi bubrezi ne štimaju, pa donosili jabuke i banane i sokove za brzo ozdravljenje. Nije moja krivica što ne volim da jedem banane.
- Lepotice, a da sklonimo mi ovo u fioku, ide vizita, načelnica će biti u viziti. - pitala me je vidno iznervirana sestra.
- Slobodno sestro Miljana, samo ako nađete mesta. - odgovorila bih joj uz najslađi osmeh.
Za to vreme Hranislav je mirno spavao. Kad kažem mirno, mislim mirno kao motorna testera koju je zaludni muž zaboravio da isključi. No i to je bilo bolje od kuknjave.
Došlo je vreme da mu se noga previje. Mladoj sestri Ani je zapala ta teška dužnost. Primakla se krevetu, podigla čaršav i trgla se kao opečena. Radoznalost mi nije dala mira. Kopkalo me je šta je toliko strašno sa njegovom nogom.
Anja je stavila masku na lice, tada me je podsetila na revolveraša iz nekog vesterna. Rukavice su joj pucketale oko članaka dok ih je nameštala. Drmnula ga je da se probudi. Pitala sam se šta li će joj to u životu.
- Hranislave, moramo da previjemo tu nogu. Hajmo.
- Jaaaao, ne mogu, boli me.
Anja mu odgovara strože. - Tiho Hranislave, niste jedini u ovoj sobi.
Imala je zgađen izraz lica dok ga je previjala. On nije prestao da jauče. Soba je bila puna ljudi, ali su svi uspešno ignorisali Hranislava koji je disao uz muku i dozivao Gospoda.
Dan prolazio kao i svaki drugi. Doručak, ručak, posete, terapije. Pacijenti se šetaju u pidžamama, doktori vijore svojim mantilima, a sestre žure sitnog koraka da nas sve namire. Čula sam od cimera da je Hranislav sa apetitom pojeo ručak i nastavio da spava.
Pretpostavila sam da će noć biti mirna i da ću moći na miru da ćaskam sa svojim dragim, pošto je navuk'o prehladu, mučenik moj, dok se mačovao sa mnom i mojom bolešću, zato nije ni došao da me poseti tog dana. Pomisao da mi je on tu je činila čitavo bolničko iskustvo mnogo lakšim. Verovatno bih kukala gore od Hranislava da nisam imala njega. Samo što bi meni istrulio mozak, a ne noga. Bogu hvala, pa sam imala nekog ko me je činio srećnom u tom strašnom periodu.
U prvoj smeni jeste najveća gužva, imamo vizitu, posete, sestre i papirologija koja se vrlo glasno popunjava. Doktori većaju o nama, uzimaju nam krv i komentrišu nalaze. Treća smena je po mom mišljenju komplikovanija, jer noć je nepredvidiva, nikad ne znaš šta može da se desi.
Došle su druge sestre koje rade po celu noć, Maja, Jelena, dežurna doktorka i čistačica Zoka. Večera je prošla, redovno smo primili terapiju, na TV-u je išla nova serija. Neobavezno ćaskamo, neki dremaju. Ja sam se dopisivala sa dragim koji mi se hvalio time što je savladao svoj sokovnik i pio pririodne sokove pune vitamina, da bi se izlečio svoju prehlado. Samo sveže voće prolazi kod njega, on u lekove ne veruje.
Dok smo nas dvoje razmenjivali selfije sa tragičnim izrazima lica, on bolestan, ja u bolnici, došlo je vreme da se Hranislavu promeni posteljina. Ovog puta je bio red da to uradi kovrdžava i uvek nasmejana Jelena.
- Hranislave, buđenje.
Promeškoljio se u krevetu i zabrundao da joj stavi do znanja da je čuo. Podigla je čaršav i mogla sam da vidim stomak koji je rastezao modru, ispucalu kožu prošaranu venama i izdizao se kao neko brdo. Bila sam vrlo fascinirana tim prizorom, želela sam da posmatram šta rade.
U tom trenutku mi je bilo kristalno jasno zbog čega su mi ljudi više puta u lice, a i iza leđa govorili da sam čudna. Svako normalan bi okrenuo glavu, prošetao hodnikom, spavao, ili jednostavno ignorisao. Jedino sam ja onako slabovida natakla naočare na nos i buljila preko sobe u pokušaju da bolje vidim šta se dešava.
Svakako da sam o tome revnosno porukama izveštavala svog dragog. Pisao mi je kako ga je sve to podsetilo na neku knjigu koju je čitao, neki istorijski roman o Henriju Debelom (iliti za nas ostale Henri VIII), i da se Henri rastao od života u velikim mukama a oko njega su bile dve žene i čovek u crnom. Oduševljavala me je njegova opsednutost tim romanima.
Odgovorila sam mu kako je kod nas dosadna verzija te priče, našeg Henrija samo presvlače napaćene sestre.
Dok sam mu ja poslala tu poruku Jelena je Hranislava koji je izgledao kao kit nasukan na obali okrenula na stranu da bi izvukla čaršav ispod njega. On je samo uzdahnuo. Približila mu se i onda se okrenula Maji i rekla naizgled mirnim glasom: ''Ne diše.''
Sve dešavalo tako brzo, kao u treptaju oka. Dve sestre i čistatica Zoka su se razletele po sobi. Stavile su paravan da ga ne gledamo, a doktorka se dogegala u sobu i davala instrukcije, koje su one vešto pratile. Zvale su tim za reanimaciju, jer tako protokol nalaže. Tri žene su se nadvile oko njega i pokušavale da povrate čoveka koji je očito rešio da prestane da se muči.
Pogledala sam u Ivana čiji je krevet gledao pravo na Hranislavljev krevet i on je samo odmahnuo glavom.
Hranislav je preminuo.
Bila sam u šoku. Pre samo par minuta čovek je bio tu pored nas disao, jeste kukao, ali živeo je. Bio je živ, a sada je mrtav. Bilo mi je neverovatno i teško za poverovati.
Čula sam doktorku kako govori da je adrenalin učinio svoje. Povratio se, diše. Živ je!
Atmosfera u sobi se u trenutku promenila. Reanimirale su ga same. Uspele su. Priključile su ga na aparate. Bio je stabilan.
Posle par minuta u sobu je doletela doktorica iz tima za reanimaciju. Pogledala je pacijenta, pogledala vidno iscrpljene, ali zadovoljne sestre i doktorku. Čestitala im je na dobro obavljenom poslu. Rekla je da su sve uradile kako treba, ona će samo napisati izveštaj. Ostalo je bilo u redu.
Zadužile su Zoku da pazi na Hranislava, one su izašle u hodnik na zasluženu pauzu.
Pre toga je sestra Maja prišla mom krevetu da proveri infuziju.Nesposobna da ućutim kad me preplave emocije, rekla sam joj: ''Noćas ste učinili ženski rod strašno ponosnim. Svaka čast!''
Stegla mi je ruku i nasmejala se: ''Hvala ti.''
Zoka je postavila stolicu na sred sobe, ćaskala sa Ivanom o seriji koja se prikazivala na TV-u. Čula sam je kako mu kaže da je u hodniku poseta čekala na Hranislava.
Otišla sam da se umijem i kroz odškrinuta vrata mogla sam da vidim troje ljudi. Čoveka odevenog u crni kaput i crne pantalone, a pored njega su stajale dve žene. Jedna mlađa riđokosa i jedna starija crnokosa, vidno doterane, ozbiljnih izraza lica. Setila sam se poruke, Uz njegovu postelju je bilo samo troje ljudi, dve žene i čovek u crnom. Čovek u crnom je samo klimnuo glavom i njih troje su se okrenuli i pošli.
Kada sam ujutru otvorila oči, videla sam da je poslednji krevet u sobi bio prazan. Čula sam da je Hranislav prebačen na drugo odeljenje. Više ništa o njemu nismo čuli.
U sobi broj osam, na odeljenju za nefrologiju, sve se nastavilo po starom.
Pamtim da sam imala poteškoća da se uspavam. Tresla me je groznica to veče. Sestra Duška, ta visoka žena, dubokog glasa i tršave plave kose mi je davala još jednu bocu paracetamola da bi mi spustila temperaturu. Gorela sam cela, u glavi mi se strašno vrtelo. San me je uhvatio, ali samo na tren, jer me je buka probudila.
Dezorijentisano sam otvorila teške kapke i prvo što sam videla jeste planina koju su kotrljali na onom bolničkom krevetu. Ili sam bar ja tako mislila. Pogledala sam na svoj ručni sat, bilo je nešto posle tri ujutru. Zapomaganje mi je paralo uši.
- Jao, jao, pomozite, jao boli, doktore spasi me. - kukala je planina od čoveka.
- Ćuti tu, probudićeš ostale bolesnike. - brecnuo mu se medicinski tehničar koji ga je doveo.
Nije ućutao, kuknjava se nastavila. Za divno čudo ostali bolesnici su spavali, ili su samo ignorisali buku koju je on stvarao. Zatvorila sam oči, pokušala sam da uspavam, ali mi to nie pošlo za rukom. Stavili su ga na poslednji krevet u našoj sobi. Čula sam Dušku kako ulazi u ograđeni deo za sestre i okreće telefon.
- Sretene, molim te dođi, treba mi tvoja pomoć.
Klompe su odzvanjale po pločicama.
- Onesvestiću se, ne mogu sama da ga presvučem. Noga kao da mu je istrulela. Ima žive rane po telu, kuka, dići će sve na noge.
- Odakle su ga doveli?- Zaječar. Hranislav mu je ime. Našli su ga na podu i sam je bio kod kuće.
Jutro se na odeljenju za nefrologiju u sobi broj osam odvijalo se kao i obično. Došla je prva smena, pet medicinskih sestara i jedan medicinski brat. Ili je ispravno reći medicinski tehničar. Nikad sam bila sigurna što se toga tiče.
Njihov zadatak je bio da nam presvuku posteljinu,daju terepiju. Mene su večito gledali ispod oka, jer sam imala previše stvari na toj minijaturnoj natkasni, koje nikako nisu bile uredno nameštene.
Čuli ljudi da mi bubrezi ne štimaju, pa donosili jabuke i banane i sokove za brzo ozdravljenje. Nije moja krivica što ne volim da jedem banane.
- Lepotice, a da sklonimo mi ovo u fioku, ide vizita, načelnica će biti u viziti. - pitala me je vidno iznervirana sestra.
- Slobodno sestro Miljana, samo ako nađete mesta. - odgovorila bih joj uz najslađi osmeh.
Za to vreme Hranislav je mirno spavao. Kad kažem mirno, mislim mirno kao motorna testera koju je zaludni muž zaboravio da isključi. No i to je bilo bolje od kuknjave.
Došlo je vreme da mu se noga previje. Mladoj sestri Ani je zapala ta teška dužnost. Primakla se krevetu, podigla čaršav i trgla se kao opečena. Radoznalost mi nije dala mira. Kopkalo me je šta je toliko strašno sa njegovom nogom.
Anja je stavila masku na lice, tada me je podsetila na revolveraša iz nekog vesterna. Rukavice su joj pucketale oko članaka dok ih je nameštala. Drmnula ga je da se probudi. Pitala sam se šta li će joj to u životu.
- Hranislave, moramo da previjemo tu nogu. Hajmo.
- Jaaaao, ne mogu, boli me.
Anja mu odgovara strože. - Tiho Hranislave, niste jedini u ovoj sobi.
Imala je zgađen izraz lica dok ga je previjala. On nije prestao da jauče. Soba je bila puna ljudi, ali su svi uspešno ignorisali Hranislava koji je disao uz muku i dozivao Gospoda.
Dan prolazio kao i svaki drugi. Doručak, ručak, posete, terapije. Pacijenti se šetaju u pidžamama, doktori vijore svojim mantilima, a sestre žure sitnog koraka da nas sve namire. Čula sam od cimera da je Hranislav sa apetitom pojeo ručak i nastavio da spava.
Pretpostavila sam da će noć biti mirna i da ću moći na miru da ćaskam sa svojim dragim, pošto je navuk'o prehladu, mučenik moj, dok se mačovao sa mnom i mojom bolešću, zato nije ni došao da me poseti tog dana. Pomisao da mi je on tu je činila čitavo bolničko iskustvo mnogo lakšim. Verovatno bih kukala gore od Hranislava da nisam imala njega. Samo što bi meni istrulio mozak, a ne noga. Bogu hvala, pa sam imala nekog ko me je činio srećnom u tom strašnom periodu.
U prvoj smeni jeste najveća gužva, imamo vizitu, posete, sestre i papirologija koja se vrlo glasno popunjava. Doktori većaju o nama, uzimaju nam krv i komentrišu nalaze. Treća smena je po mom mišljenju komplikovanija, jer noć je nepredvidiva, nikad ne znaš šta može da se desi.
Došle su druge sestre koje rade po celu noć, Maja, Jelena, dežurna doktorka i čistačica Zoka. Večera je prošla, redovno smo primili terapiju, na TV-u je išla nova serija. Neobavezno ćaskamo, neki dremaju. Ja sam se dopisivala sa dragim koji mi se hvalio time što je savladao svoj sokovnik i pio pririodne sokove pune vitamina, da bi se izlečio svoju prehlado. Samo sveže voće prolazi kod njega, on u lekove ne veruje.
Dok smo nas dvoje razmenjivali selfije sa tragičnim izrazima lica, on bolestan, ja u bolnici, došlo je vreme da se Hranislavu promeni posteljina. Ovog puta je bio red da to uradi kovrdžava i uvek nasmejana Jelena.
- Hranislave, buđenje.
Promeškoljio se u krevetu i zabrundao da joj stavi do znanja da je čuo. Podigla je čaršav i mogla sam da vidim stomak koji je rastezao modru, ispucalu kožu prošaranu venama i izdizao se kao neko brdo. Bila sam vrlo fascinirana tim prizorom, želela sam da posmatram šta rade.
U tom trenutku mi je bilo kristalno jasno zbog čega su mi ljudi više puta u lice, a i iza leđa govorili da sam čudna. Svako normalan bi okrenuo glavu, prošetao hodnikom, spavao, ili jednostavno ignorisao. Jedino sam ja onako slabovida natakla naočare na nos i buljila preko sobe u pokušaju da bolje vidim šta se dešava.
Svakako da sam o tome revnosno porukama izveštavala svog dragog. Pisao mi je kako ga je sve to podsetilo na neku knjigu koju je čitao, neki istorijski roman o Henriju Debelom (iliti za nas ostale Henri VIII), i da se Henri rastao od života u velikim mukama a oko njega su bile dve žene i čovek u crnom. Oduševljavala me je njegova opsednutost tim romanima.
Odgovorila sam mu kako je kod nas dosadna verzija te priče, našeg Henrija samo presvlače napaćene sestre.
Dok sam mu ja poslala tu poruku Jelena je Hranislava koji je izgledao kao kit nasukan na obali okrenula na stranu da bi izvukla čaršav ispod njega. On je samo uzdahnuo. Približila mu se i onda se okrenula Maji i rekla naizgled mirnim glasom: ''Ne diše.''
Sve dešavalo tako brzo, kao u treptaju oka. Dve sestre i čistatica Zoka su se razletele po sobi. Stavile su paravan da ga ne gledamo, a doktorka se dogegala u sobu i davala instrukcije, koje su one vešto pratile. Zvale su tim za reanimaciju, jer tako protokol nalaže. Tri žene su se nadvile oko njega i pokušavale da povrate čoveka koji je očito rešio da prestane da se muči.
Pogledala sam u Ivana čiji je krevet gledao pravo na Hranislavljev krevet i on je samo odmahnuo glavom.
Hranislav je preminuo.
Bila sam u šoku. Pre samo par minuta čovek je bio tu pored nas disao, jeste kukao, ali živeo je. Bio je živ, a sada je mrtav. Bilo mi je neverovatno i teško za poverovati.
Čula sam doktorku kako govori da je adrenalin učinio svoje. Povratio se, diše. Živ je!
Atmosfera u sobi se u trenutku promenila. Reanimirale su ga same. Uspele su. Priključile su ga na aparate. Bio je stabilan.
Posle par minuta u sobu je doletela doktorica iz tima za reanimaciju. Pogledala je pacijenta, pogledala vidno iscrpljene, ali zadovoljne sestre i doktorku. Čestitala im je na dobro obavljenom poslu. Rekla je da su sve uradile kako treba, ona će samo napisati izveštaj. Ostalo je bilo u redu.
Zadužile su Zoku da pazi na Hranislava, one su izašle u hodnik na zasluženu pauzu.
Pre toga je sestra Maja prišla mom krevetu da proveri infuziju.Nesposobna da ućutim kad me preplave emocije, rekla sam joj: ''Noćas ste učinili ženski rod strašno ponosnim. Svaka čast!''
Stegla mi je ruku i nasmejala se: ''Hvala ti.''
Zoka je postavila stolicu na sred sobe, ćaskala sa Ivanom o seriji koja se prikazivala na TV-u. Čula sam je kako mu kaže da je u hodniku poseta čekala na Hranislava.
Otišla sam da se umijem i kroz odškrinuta vrata mogla sam da vidim troje ljudi. Čoveka odevenog u crni kaput i crne pantalone, a pored njega su stajale dve žene. Jedna mlađa riđokosa i jedna starija crnokosa, vidno doterane, ozbiljnih izraza lica. Setila sam se poruke, Uz njegovu postelju je bilo samo troje ljudi, dve žene i čovek u crnom. Čovek u crnom je samo klimnuo glavom i njih troje su se okrenuli i pošli.
Kada sam ujutru otvorila oči, videla sam da je poslednji krevet u sobi bio prazan. Čula sam da je Hranislav prebačen na drugo odeljenje. Više ništa o njemu nismo čuli.
U sobi broj osam, na odeljenju za nefrologiju, sve se nastavilo po starom.
😊
ОдговориИзбриши